Sa osmehom kroz život

Pet friendly u Beogradu - ili - Nije žvaka za seljaka

Priznajem, dok nismo uzeli Zigomarikusa Labradorikusa Zajebantikusa, nisam previše pažnje obraćala na to koje su radnje (pre svega mislim na knjižare, jer su to radnje u koje najčešće idem) „pet friendly“. Nije me interesovalo, jer sam poslednjeg psa, moju prvu ljubav, Alfa, imala pre nekih 15 i više godina. Tada sam živela sa svojima i bila klinka kojoj nije padalo na pamet da sa psom izađe u grad.

Trebalo bi napomenuti da u to vreme kod nas ova ideja radnjica/kafana/apoteka/čegagod u koje možete da uđete sa svojim kućnim ljubimcem i nije bila toliko popularna. Kako se situacija menjala, tako smo počeli da uvozimo i primenjujemo (u našoj iskrivljenoj verziji) i neke prakse civilizovanijih društava od našeg.

Elem, sećam se da sam bila u Berlinu pre deset i kusur godina, kada sam u šoku shvatila da je moguće ući u neku Zaru ili H&M sa ljubimcem. Ne kažem psom, jer je ispred mene u redu za kabinu za presvlačenje čekala žena koja je na povocu držala - prase. Sa sve ogrlicom sa cirkončićima. Sad možete da kažete: „Pih, to je Berlin, stecište ludaka i uvrnutih likova“, ali je taj princip mogućnosti da sa svojim ljubimcem pozavršavate gomilu nekih poslova postojao i u Francuskoj i u Engleskoj i u Americi.

Naravno da nećete sa psom ući u mesaru, bolnicu ili školu, ali ne vidim nikakav problem da na povocu uvedete svoje ljubimče u, na primer, prodavnicu knjiga.

Zašto sve ovo pišem? Da se vratim na Zigija. Sticajem okolnosti, Ziga je „maminac“, moje i samo moje kuče. Voli on i ova moja druga dva momka, ali ja sam glavna, i to govorim sa vrlo samozadovoljnim kezom. Kako radim od kuće, nas dvoje smo tandem i često mi pravi društvo dok završavam one svakodnevne gadosti, od plaćanja računa, nabavke, razvoženja klinca na treninge i časove i tome slično.

Nije što je moj, ali je dobar pas. Mlad i nesvestan svoje veličine, ali dobar. Relativno miran i poslušan. I uvek je na kratkom povocu, tako da je mogućnost pravljenja neke štete svedena ne na minimum, nego ne postoji.

No, bilo kako bilo, završimo nas dvoje u jednoj knjižari u centru grada. Pogledam ja, na vratima stoji šapa, piše „pet friendly“. Pustim ja malo Zigu da njušne okolo i eventualno obavi šta treba da obavi i krenem unutra.

Nismo prošli pet koraka kad sa strane čujem cijuk koji para uši. Šta bi? Dotrčava devojčurak i panično pokušava da me gurne ka izlazu, što Zigi doživljava kao poziv na igru i počinje da manično vrti repom i pocupkuje. A rep labradora je savršeno postavljen i dizajniran da sruši sve što dotakne.

Zaustavim ja uspaničenu i pitam je vrlo mirnim i kontrolisanim glasom u čemu je problem.

- Pa, u psu.

- Zašto u psu?

- Psima nije dozvoljen ulazak knjižaru.

- Kako, bre, nije dozvoljen kad imate onoliki znak na vratima?

- Pa, taj znak se odnosi na pse određene visine.

- A je li, majke ti, kolika je to visina - pitam sad ja već iznervirana solidno. A ona mi pokazuje na nešto malo veće od mobilnog telefona - iliti, veličina ovih belih, lajavih kučića za ispod ruke.

- Zašto samo oni? E, pa oni neće da grizu knjige, lome porcelan i štatijaznam.

- Dobro - kažem ja njoj. - Jel vidiš da je pas na povocu, da ne dira ništa, da je miran i ne pravi BIP? Da vama na BIP vratima stoji BIP znak da ste BIP pet frendli?

- Da, znam, u pravu ste - muca sad već ona prilično uplašeno, valjda sam joj ja delovala opasnije od psa -ali, i tu dodaje šlag na tortu, on je opasna životinja i može da ugrozi bezbednost ljudi i robe. Švenk na Zigija koji mirno sedi sa jezikom koji mu visi sa strane i blentavom facom i gleda u nas dve potpuno zbunjeno.

Tu ja poludim, a kad poludim onda postanem opasna životinja. I dozovem menadžera radnje i svega mu se po spisku napominjem. Naravno, urličem toliko da mogu da me čuju i na ulici i pretim svim i svačim čega mogu da se setim. I opustim malo Zigin povodac tako da njegov rep sad može lepo da preuredi ceo taj krug oko radnje. I zapretim da ću im ući sa celom četom ovih malih kerova prema kojima su „prijateljski nastrojeni“ i pustiću ih unutra da vršljaju i kevću i prave BIPBIPBP!!!

Urličem ja tako i gledam kako ovo dvoje menjaju boje kao na semaforu. U tom trenutku u knjižaru uđe i jedna gospođa i posle nekoliko trenutaka slušanja skapira o čemu se radi, pa se i ona uključi i oplete po njima. Došlo mi da stanem i hvatam beleške za drugi put. Ako su sa mnom menjali boje, sa njom su posiveli.

Bilo kako bilo, dobijem kao neko poluizvinjenje i dozvolu da kupim ono po šta sam došla i prošetam vrlo demonstrativno više puta po radnji sa Zigom, koji je celu buru mirno presedeo, povremeno mašući repom i izađem napolje pušeći se i dalje od besa. Nije, bre, žvaka za seljaka.

I sad se nešto mislim, imam drugara koji gaji zmije, iguane i tarantule. Jes da mi je malo frka, ali bih možda mogla da se suzdržim na kratko.

Mogla bih da uđem u knjižaru i uvalim tarantulu, na primer, ovoj histeričnoj, uz komentar: „Pridrži mi, molim te, Spiridona dok ja ne pogledam onu knjigu gore, na samom vrhu police“.

Dlakavi Spira je baš tih dozvoljenih dimenzija i ne voli nešto knjige, plišane igračke i porcelan. Čisto da vidim kako će da reaguju.

Ksenija Prodanović

- Psima nije dozvoljen ulazak knjižaru.
- Kako, bre, nije dozvoljen kad imate onoliki znak na vratima?
- Pa, taj znak se odnosi na pse određene visine.
- A je li, majke ti, kolika je to visina - pitam sad ja već iznervirana solidno. A ona mi pokazuje na nešto malo veće od mobilnog telefona - iliti, veličina ovih belih, lajavih kučića za ispod ruke.