Upoznajte Srbiju
Trem i balkanski zen
Suva planina je ona gola planina koja izviruje iznad Niša, izaziva i mami. Trem je njen najviši vrh. Spreman sam za uspon na 1.800 metara. Kažu biće zahtevno, vrućine velike, a nema hlada. Neslojevito obučen i skoro bure vode u rancu, energetske čokoladice i zavoji... Spreman! Na uspon, muke i vrućinu!
Kad ono - ZEN. Pravi ZEN. Balkanski...
Prvi deo staze ide kroz bukovu šumu, a onda izlazimo na proplanak koji se zove Devojački grob. Desno je Sokolov kamen, levo Trem. Koliko god je Rtanj energetski jak, pa te drži tri dana, toliko ova planina smiruje. Take it easy, od samog početka. Staza prelepa, zanimljiva, lagani nagib uzbrdo, dosta kamenja, nigde naporna... Da nisam pogrešio planinu?
A vreme savršeno, 20-ak stepeni, vetar pirka, nigde ni vrućine ni sparine. Ni pola vode nisam popio. Idemo lagano, kamen po kamen, korak po korak. Nema šume, samo proplanci obrasli travom i cvećem.
Jela, moja nova drugarica koju sam upoznao tog jutra, svojim laganim vojvođanskim ritmom daje dodatnu mirnoću svemu, tako da zen postaje potpun.
Mir.
Spokoj.
Sve je u savršenom skladu. Zeza li me to kosmos nešto? Zeza, znam...ali šta sad hoće od mene? Nije mi do zezancije danas, umoran sam.
Energija planina, vekova i daljina
Polako stižemo na vrh. Gore je još prijatnije, gomila planinara koji šetkaju tamo-amo, niko ne galami, samo smeh, pozitiva. A na vrhu i nije vrh, nego prostranstvo, nekakva velika livada, po nekoliko kilometara duga i široka, sa gomilom grebena, brežuljaka, proplanaka... Zato ga i zovu Trem. Možeš da izgradiš stadion na njemu, ko Totenhem. S parkingom!
Jela i ja se šetamo, kuliramo. Odjednom, ostadosmo sami. Sloboda, širina, mir i spokoj. Nestadoše planinari, ostadoše samo planine i mi...
- Ajde da meditiramo - rekoh.
- Ajde! A gde?
- Tu, na grebenu.
Seli smo uz sam rub grebena. Zatvorio sam oči. Mrak. Čulo vida isključeno, samo se čuje vetar kako ćarlija i oseti cveće kako miriše...
Gde sam i šta ću ja tu? Otvorim oči, presečem se! Ispod mene provalija, ogromna, duboka, skoro vertikalna. Trem je na 1.800 metara nadmorske visine. Sedim na ivici. Gledam dole, a onda daljinu, u zamagljene vrhove planina. Pokušavam da isključim mozak. Radim to namerno da bi mi proradili instinkti, ako mi misli beže koncentrišem se na lupanje srca. Opet zatvaram oči, da ne dobijam slike. Sad je već bolje, puštam prirodu da dolazi do mene. Ja sam došao do nje, sad ona mora do mene...
Neki to zovu interakcija, ja nemam pravi naziv. Možda - drugarski odnos.
Ovo radim ceo život, kad god se popnem na neki vrh, ali sam. Prvi put sam to radio sa nekim. Ne vidim i ne čujem Jelu, ali osećam da je tu, do mene. Njena energija je toliko divna da se savršeno uklapa u ovaj trenutak. Potpuno sam svestan da prolazi vreme, kao padanje peska, kao mreškanje vode...
Otvaram oči, opet vidim provaliju, ali sada se ne bojim, uživam. Pustio sam telo da se uplaši, da bih opet osetio da sam živ. Da dišem, hodam, pripadam... Otvaram i zatvaram oči, u vremenskim razmacima, priroda odrađuje svoje, osećam kako se smirujem, kako mi je lepo ovde...
...I went deeper into black, deeper into white...
Energija planina, vekova i daljina dolazi do mene. Ne plaši me, to je moja energija. Nema više ni mraka, ni provalije. U stvari, tu su oni, ali u drugom obliku, pozitivnom. Lepota života, lepota prirode...
Mir. U meni. Oko mene.
Ne znam koliko to sve traje, par minuta ili mnogo duže, nije ni bitno. Pogledam u Jelu, ona se nasmeja. Uzvratim... Naša meditacija je završena.
Čujem planinare kako prolaze, pričaju. Avion sleće u Niš. Ipak, ništa ne remeti mir i spokoj planine, sve je opušteno, smireno, savršeno. I ja sam smiren.
Ovde su moji geni, na prostoru koji zovu Balkan
To je moja meditacija, nema transcendentalnih nivoa, ni nirvane. Ja je zovem balkanski zen. Pročitao sam brdo knjiga o Krišni, Budi, probao mnogo istočnjačkih meditacija, jogu, borilačke veštine, ali nije mi se dopalo. Neke su mi tehnike dosadne, neke me čak plaše, dijametralno su suprotne mojim spoznajama. Cenim i poštujem, ali to nije za mene. Onda sam skapirao da nisam odrastao na pirinču i bambusu, nego na slanini i rakiji od šljiva. Ovde su moji geni, na prostoru koji zovu Balkan, tu su moji preci živeli, tu je moja spoznaja i nirvana.
Kasno popodne. Silazimo s Trema, u stvari, on nas sam vodi nizbrdo. Planine su svuda okolo. Rtanj naravno, proviri pa se sakrije. Vide se Prokletije. Imam osećaj da se vidi do Alpa i Urala. Prešli smo oko 20 km, a nisam se ni umorio.
Zmija nema, verovatno su u Lazarevom kanjonu, žurka je dole. Nešto kao Exit. Ili Guča...
Dok silazimo srećemo planinare koji šetaju gore-dole, mašemo, razmenimo po koju reč. Svi nasmejani, ljubazni, raspoloženi.
I mnogo cveća! Koliko je cveća, to u životu nisam video. Verovatno zbog kišne godine. Svo cveće je jakih boja, plava, žuta, crvena, na zelenoj travi, miriše, opija, mami. Svaki čas se sagnem da pomirišem, želim da dodirnem, osetim, učestvujem u životu ove planine, neću da prođem tek tako. Ne remetim mir, samo pomažem, uzvraćam...
Na kraju točimo vodu na usputnom izvoru. Nosimo deo ovog dela planete kući, što u flašama, što u mislima...
Pre ulaska u bus pogledam ka Tremu. Sada ga razumem. Znam zašto je smiren i spokojan.
Hvala. Nisam ovo očekivao, ali mi je trebalo...
Milan Kuga – Blogotres
TREM (1810 m) je najviši vrh Suve planine. Sam vrh i nije vrh, nego prostranstvo, livada, nekoliko kilometara duga i široka, sa gomilom grebena, brežuljaka, proplanaka... Možeš da izgradiš stadion na njemu...sa parkingom.
Pročitajte još
Blogomudraci
Prijatelji sajta
