Blogomudraci

40 godina - vreme za ispunjavanje sopstvenih želja

Nedavno sam napunila 40 godina i nešto sam... meh. Ko kuvana noga. Bezvoljna. Nema to toliko veze sa godinama, pošto u mojoj glavi ja i dalje imam trideset i nešto, koliko ima veze sa nekim neprijatnim osećanjem da mi život nije ispao onako kako sam mislila da hoće. A opet, ja nikada nisam bila od onih koji nešto planiraju, pa je možda ispao baš onakav kakav treba.

A da budem iskrena, imam godina i sve me boli, pa i ne čudi što sam sva kilava. Posle više godina noćnog rada, sada ne mogu da se naspavam. Neviđeno sam zabavan sagovornik jer zahrčem čim se zavalim u fotelju/kauč. I glava me gotovo konstantno boli, a kada mi kažu da je to „tenziona glavobolja“ i da treba da smanjim stres, dođe mi da eksplodiram. I nemam energije više uopšte i često imam utisak kao da hodam kroz vodu. Sve mi je nekako usporeno i teško. A dani mi počinju sve ranije i traju sve duže.

Bliži se i Sajam knjiga – moj glavni praznik, glavniji od Božića i rođendana i krivo mi je što mu se uopšte, ali uopšte ne radujem. Naravno da ću otići na Sajam, više puta, ali mi sve to više deluje kao još jedna obaveza a manje kao zadovoljstvo. Nema više one radosti i željnog iščekivanja susreta sa starim prijateljima.

Ja nisam čelik, ja sam žena!!!

„Zajeban si ti lik“, rekao mi je nedavno dragi prijatelj koga dugo nisam videla. „Čvrsta kao ekser“ je verovatno najlepši kompliment koji sam ikad dobila. Ali... To čuveno ALI. Shvatila sam da ne želim da budem čvrsta kao ekser. Da ne želim da ja budem ta koja će sve rešavati, sređivati, završavati, nositi, tegliti, peglati... i sve to raditi ako ne uz osmeh a ono bar bez nekog preteranog kukanja.

Nije da sad hoću da kukam čim me neko vidi - ne vidim nikakvu svrhu od kukanja i plakanja, kao što ne priznajem stres i depresiju kao izgovor da se nešto ne uradi - ali bih volela neku pomoć i podršku. A onda opet, ne treba mi ničija pomoć da rešavam svoja sranja, a i nemam živaca za to. Brže ću i bolje ja to uraditi.

Vala baš i jesam zajeban lik.

I tako sam verovatno prvi put u životu napravila spisak želja (redosled nebitan), koje su verovatno isto tako kontradiktorne kao i ja, ali računam, ako ih izgovorim, možda će se neke kosmičke sile pomeriti i pomoći mi da ostvarim bar neku.

Spisak želja

- Da imam više vremena za sebe – bez ikakvih obaveza. Miss doing nothing the most of all, peva Lana del Rej i apsolutno se nalazim u toj misli. Volela bih da na kratko i bez griže savesti budem samo Ksenija, a da sve one druge Ksenije – mama, žena, sin-ćerka, prijatelj, kolega... utihnu na kratko.

- Da budem strpljivija i bolja mama. Moj ubedljivo najveći strah je da će moj sin, koji je centar mog sveta, moje sunce i mesec i zvezde, misliti o meni sa istom gorčinom koju ja osećam prema svojoj majci.

- Da moj sin odraste u dobrog čoveka.

- Da se preselimo na Lušticu. Jeste da nam je selo u tri lepe, jeste da je zimi tamo depresivno, ali ja volim tu Lušticu i taj kamen i te masline i odvratne uske putiće i to ogromno more i Mars koji se jasno vidi sa naše terase i crkvice kojih ima na svakom koraku i divne komšije i tu staru kuću i bisternu koju treba puniti i prilično spartanski život koji tamo vodimo. Ako postoji mesto gde osećam da pripadam, to je onda tamo.

- Da nađemo malo veći stan u ovom našem kraju i preselimo se i da sve to prođe sa što manje stresa i sranja. Da taj stan ima terasu na koju može da stane stočić sa dve stolice i nešto malo cveća. Da mogu da popijem jutarnju kafu tamo i prčkam po cveću i razmišljam koliko volim Beograd. Da u tom novom stanu imam dovoljno polica za knjige i malo veću kuhinju i normalan krevet.

- Da prodam ovaj odvratni auto koji mrzim da vozim jer mu ne vidim početak i kraj i ne mogu da ga parkiram i mrzim ga istinski i da kupimo neki manji.

- Da prevedem i sa Branom objavim Winter's bone Danijela Vudrela i Dalvu Džima Harisona.

- Da opet krenem na jogu.

- Da se više smejem.

- Da manje jedem.

- Da uzmemo još jedno veliko kuče. Kako ćemo se svi potrpati u manji auto, ne znam i nije me briga.

- Da naučim da štrikam ili vezem.

- Da budem malo više kul a malo manje kontrol frik.

- Da opet vidim neke drage ljude i obnovim neka prijateljstva.

- Da bolje verbalizujem šta mi smeta i kakva mi pomoć treba.

- Da manje radim i da radim ono što volim – nešto vezano za knjige.

- Da malo više radim na Zmaj knjizi, zapustila sam je načisto ali nemam inspiracije.

- Da budem bolja u svemu što radim.

- Da se moji muški ponekad sete da sam ja kao šatro „nežniji“ pol. A ja da se setim da se ponekad tako i ponašam.

- Da što pre uđem u menopauzu i rešim se bede više.

- Da nađem farmerke koje će mi dobro stajati.

- Da nađem velike minđuše sa tirkizom.

- Da naučim da ćutim kad treba i da filterišem šta i kako pričam.

- Da... joj, ma svašta nešto ali najviše da ne svodim račune, ne pravim spiskove i ne brinem. Da buka u mojoj glavi malo utihne.

Ksenija Prodanović - Blogotres

Godine su samo broj, iskustvo je ono što nas izgrađuje. Bez obzira na broj svećica na torti, uvek imamo pravo da želimo, kao i da ispunimo sebi želje. Budite uvek dovoljno hrabri da želite i dovoljno strpljivi da dostignete svoju želju - korak po korak.