Upoznajte Srbiju
Rtanjsko praskozorje
Rtanj - za avanturiste, radoznale i lovce na tajne
Kako u jednoj reči opisati ovu planinu - strahopoštovanje. Drugačiji, ogroman, usamljen, magičan... Uvek izmami osmeh. Ovaj put sam išao noću, da dočekam praskozorje na Rtnju, zora je preblaga reč za ovakav događaj.
Noć je tiha, ne vidi se, ali sve se čuje, treba čuti kako Rtanj diše noću i uhvatiti ga nespremnog, pred buđenje, kada je najlepši.
Super ekipa, nas 18, entuzijasti puni pozitivne energije, spremni na avanturu. Oko 1h iza ponoći stižemo u selo Rtanj, odakle kreće uspon na vrh Šiljak južnom stranom. Podesili opremu, lampe na glavu, u kolonu... I čim smo krenuli kroz selo, buuuum, dva psa se zaleteše na nas, jedan skoči na našeg vodiča Jelenu, nismo stigli ni da shvatimo šta se dešava. A kuce su samo htele da nas pozdrave. I da nam kažu da će do vrha ići sa nama, to smo posle ukapirali. Nekako mi je prijalo društvo tih pasa, oni bi prvi osetili bilo kakvu opasnost.
Uronili smo u šumu. Prva trećina puta ide kroz šumu, kozjom stazom, prelepom i u mraku. Kamen po kamen, korak po korak...:-)
Posle šume izlazimo na proplanak i puca pogled na Rtanj. Stvarno zaslužuje strahopoštovanje. Ugasili smo lampe, umirili se. Ogromna, crna piramida stoji iznad naših glava. Stojiš, gledaš, diviš se...
Ćutimo, nas 18, da ne bi nešto poremetili. Okolo mrak, umirili se i psi. Vreme kao da je stalo... i planeta kao da je stala... Nebo puno zvezda, Mlečni put prosut, Venera čuva, Severnjača upućuje, Veliki i Mali Medved spavaju...
Neko upita: „Zar stvarno idemo skroz gore?“
Misteriozni veo prekriva Rtanj
Tiha kolona pali lampe i nastavlja svoj put. Kao hodočašće, s lampama umesto sveća. Kao naši preci nekada koji su pohodili svoje svetinje. Možda baš Rtanj? Samo ponekad, kada poneka lampa osvetli pse, njihove oči zasijaju u mraku. Meni tad na tren jeza prostruji kičmom, dok mozak ne skapira o čemu se radi.
Jeste da ne verujem u te priče, vatrene kugle, vanzemaljce, neobjašnjive sile i magije, ali mozak je na oprezu. Noć je. Planina. Mrak. I stalno pitanje - a šta ako stvarno nešto ima gore?
Opet, kamen po kamen, korak po korak... Nečujna kolona svitaca vijuga tamnom piramidom...
Negde na pola puta, desna strana Rtnja postaje svetlija, pomalo siva, narandžasta. Skoro potpuno ravna, kosa litica, iza nje crna boja gubi snagu, predaje se. Kako lep prizor, počinje svitanje. Izlazimo na vrh, skoro vertikalno i gore nas čekaju - naši psi. Već su se popeli i strpljivo čekaju, kao da nas čuvaju. Na vrhu vetar rastura, mi znojni, gore tek koji stepen iznad nule.
A pogled...360 stepeni, Rtanj kao na prestolu, sam, okružen planinama sa svih strana, ali udaljenim po nekoliko kilometara. Pogled puca u svim smerovima, ali sve je ispod, Rtanj dominira. Kao da ga je neko tu postavio s namerom. Toliko nestvarno deluje.
Crkvica na vrhu polusrušena, podigla supruga svom mužu, nemačkom Jevreju Minhu, vlasniku rudnika uglja, koji se ubio. Mada, navodno je ubijen, a crkvu podiže Hitlerova partija 1936, a Hitler s vrha Rtnja kreće u pohode na svet. Šta će Hitler na vrhu Rtnja?
Warum, Adolf, warum ?.. Sagen mir, bitte... Neki upoređuju prezime Minh sa egipatskim bogom Min, bogom muške plodnosti, oca boga Ra. Mnogo priča i legendi o Rtnju...
Ali mi živimo našu legendu. Umotani u kape i jakne, kao u bioskopu, okrenuli se ka istoku i gledamo kako užarena kugla razbija horizont. Borba mraka i svetla, horizont dobija nestvarne boje, boje preskaču jedna drugu, prelivaju se, putuju do nas. Magija prirode, Jin i Jang, a sve se to događa ispod nas, mi smo negde gore, visoko. Blizu neba.
Na drugoj strani, na zapadu, slika koja me bukvalno ostavila bez daha - senka Rtnja. Pravilan trougao, sa šiljatim vrhom, koji se pomera kako sunce izlazi, ali se ne deformiše. Kako se sunce pomera, pomera se i senka, ali ostaje truogao. Trougao sa šiljatim vrhom, kao projekcija, savršena projekcija obrisa planine, hologram. Zastao sam za tren, skamenjen, šta li nam to Rtanj govori?.
Kroz glavu mi prolaze slike Naske iz Perua, koje u stvari pokazuju mesta gde se nalazi voda, u vreme početka suše. Pokazuje i Rtanj, ali šta? Gde da gledamo? I kada? Da li nam preci šalju poruku ili se priroda igra svojom lepotom, zavodi kao devojka pred udaju?
Gomila tajni i lepote.
Silazimo s vrha, već je uveliko svanulo. Usnula piramida je razbuđena, umivena mirisima. Nema senki. Nema tame. Samo sunce, samo cveće, nepregledna gomila cveća na obroncima Rtnja. Jorgovani dominiraju, mirišu i opijaju. Oko 80 posto svih lekovitih biljki Srbije je na Rtnju. Pogubiš se u tom spektru boja i mirisa. Psi nas opet prate, trčkaraju oko nas, mužjak zalaje na ženku, ona ga, naravno, nadlaje. On se, naravno, povuče i tako u krug. Ljubav ima hiljadu lica :-)
Silazimo do sela, idemo kući.
Jedno pitanje mi ne da mira - nešto tu nije u redu! Nije to obična planina... Ali gde da tražim? Koga da pitam? Ako je Rtanj posledica, gde je uzrok???
Odgovor se sam nameće, tu blizu. Već sledeće nedelje idem u Lazarev kanjon. A šta to ima u Lazarevom kanjonu?!
Au, ima svašta...
Autor: Milan Kuga - Blogotres
Mistični Rtanj, da li je ovo planina koju su napravili vanzemaljci, da li je to jedna od najvećih piramida u svetu? Na kongresu ufologa 2012. rekli su da je ova srpska planina centar vanzemaljskog života i onostranih pojava u celom svetu. Mi to ne možemo da znamo ili dokažemo.
Ono što sigurno znamo je da je poznat po podzemnim izvorima, pećinama i prirodnom fenomenu - vatrenim loptama, ali i po mnogim mitovima. I znamo da sa nje odete drugačiji, nešto vas dotakne i promeni, sad da li priroda ili vanzemaljci, nije ni bitno.
Pročitajte još
Blogomudraci
Prijatelji sajta
