Upoznajte Srbiju
Srbija ide u Kladovo
U životu prosečnog državnog službenika postoji jedan raritet koji se zove "službeni put". Retki su srećnici koji na njega idu često, a još ređi oni koji idu a da nisu praćeni kojekakvim sumnjivim pitanjima, potpitanjima i podozrivim pogledima. Dakle, ove aktivnosti sa učešćem većeg broja ljudi primenjuju se samo u slučaju krajnje nužde, odnosno kada radnicima treba vratiti veru u firmu, život, državu...
Ako imate firmu sa filijalama po celoj Srbiji, najsigurnije je krenuti turističkim autobusom. Tu smo varijantu i mi izabrali, sa polaskom iz Beograda. Oni manje srećni - Pirot, Leskovac, Niš, Prokuplje, Valjevo, Užice, cela Vojvodina, morali su se voziti do prestonice, od koje sve počinje i u koju se sve uliva, a oni retki koji su bili na ruti ili blizu nje (Smederevo, Požarevac) usput su uskakali. Naša odrednica bilo je Kladovo, sa glavnim ciljem da se održi stručni seminar i skrivenom namerom da se reanimira timski duh, koji je inače mnogo važniji za posao od svih seminara.
Nismo prešli ni 10 km a već smo upali u blaženo stanje svesti poznato pod nazivom "idemo na ekskurziju". Od šefa je počeo da nam se priviđa turistički vodič, od organizatorke putovanja stjuardesa sa glavnim zadatkom da umiruje nervoznog pilota (vozača), koji joj se pred sam ulazak u krivine Đerdapske magistrale poverio da ga je nedavno ostavila žena.
S obzirom kakvi smo mi Srbi kad se sastanemo, dok smo se ispričali promakoše nam Veliko Gradište, Srebrno jezero i drugi lokaliteti, pa se opasuljismo od priče tek na ulasku u Golubac.
A kakva bi to bila ekskurzija da najpre ne obiđemo znamenitosti što nam se na putu nađu.
Prva stanica – Golubac
Prvo što osetite je neverica, da Dunav može biti toliko širok. Golubac je pravi dokaz da mu je kod nas u Srbiji zaista lepo. Dokle vam pogled doseže protegla se reka, uvukla u svaku poru obale, pa i dublje. I ne možete da se nauživate tog prostranstva. Kao da stojite na samoj vodi, vetar vam zaviruje pod rukave i nogavice terajući vas da ispitate svaki kutak ove bajke. U tom ispitivanju srećom pa niko nije upao u vodu.
Preko puta mašu vam vetrenjače iz Rumunije, a dok se vi divite njihovoj veličini i ekološkom napretku naših komšija, signal vam se krišom uvlači u mobilne telefone i preuzima mrežu. Ne mari, isključite internet i uživajte, jer vam u ovoj lepoti od telefona i neće trebati ništa drugo osim kamere.
Golubačka tvrđava je obnovljena, kej besprekorno uređen, šetalište oličenje romantike sa dozom avanture, nema razloga da prvom prilikom ne dođete u Golubac. Nama se toliko dopalo da smo jedva nastavili put. Čak smo se pretvarali da smo zaboravili jednog putnika, a u stvari trebao nam je razlog da ostanemo još malo. Posle smo se na svakoj pauzi prebrojavali, zlu ne trebalo.
Đerdapska magistrala
Nije samo meni, kao velikom obožavaocu kanjona i klisura bilo uživanje putovati Đerdapskom magistralom, videla sam na svim licima izraze iskrenog oduševljenja i divljenja čudima koje nam na ovom potezu od stotinak kilometara priređuje Dunav i planine sa obe strane reke - srpske i rumunske. Dok se u Golupcu raširio u svoj veličini, na čak 6 kilometara, kod Kazana se skupio na svega 150 metara, pa je sasvim jasno da ćete na ovom putu imati priliku da vidite ovu moćnu reku u svim stanjima i raspoloženjima. Visoke litice iznad njegovih obala podsećaju na najbolje scene iz Gospodara prstenova, poput one kada družina uplovljava u Kraljevstvo Gondora. Nas nekoliko iskrenih ljubitelja odmah je uskliknulo prepoznavši u stvarnosti svoj omiljeni fantastični ambijent!
Ovo su prizori kojih nećete moći da se nagledate dovoljno, urezivaćete ih u sećanje da ih održite što jasnijim do sledeće prilike kada ćete moći opet da se zaputite u Đerdapsku klisuru. Transformacije pejzaža i same reke učiniće vas neosetljivim za vreme, osetićete jaku želju da osetite pod stopalima taj kamen, da uronite u Dunav i smirite adrenalin koji se neminovno budi pri dodiru sa ovakvim lepotama prirode.
Pauza je potrajala, fotografisanje se odužilo, jedva smo se odvojili od pogleda na Kazan, ali čekao nas je zadatak.
Krajnje odredište - Kladovo
Preplavio nas je osećaj sličan onome kad stignete na more, a i ambijent u kome smo se obreli je bio upravo takav. Savršena peščana plaža sa visokim slamnatim suncobranima, predivan kafić sa redom blistavocrvenih begonija, zvuk talasa, i nad svim tim miris hrane, koji je svetlosnom brzinom prekrio sve ostale utiske, jer se naš put već dobrano odužio.
Polako je iz dubina svesti počela da isplivava i činjenica da treba održati predavanje pred skoro pedeset ljudi, a sa njim i neizbežna trema. Međutim, kada sam posle savršenog ručka, uz pogled na Dunav, ušla u salu, odlepršala je i trema. Sva sam nekako osetljiva, primam vibracije, što bi rekli nju ejdž filozofi, sa svih strana, i od mrtve i od žive prirode, pa mi mnogo znači kad je prostor prijatan i topao. A ovo što sam videla bilo je savršeno - ne previše prostrano, a opet dovoljno veliko da se mogu kretati, ni previše svetlo ni previše tamno, sve sa merom. Čak mi se dopalo i kako odjekuje moj glas u prostoriji, jedva sam čekala da počnem sa pričom. Jednostavno, sve je štimalo!
Prekrivena plaštom pohvala, da ne kažem puna sebe, zaputih se u sobu, gde je samo jedan pogled sa prozora bio dovoljan da se opasuljim od samoljublja i poslovnosti i vratim svojoj pravoj prirodi i majci prirodi. Zalazak sunca - jedan od prizora čijoj romantičnoj lepoti ništa ne može da naudi, a kojoj ovde doprinosi par brodova usidrenih u luci, nečujni koraci prolaznika na doku, lagani vetar koji dolazi sa vode... Žarke boje junskog predvečerja koje se svim silama otima pomrčini, nežna toplina koja se oseća na licu i onda vam ostaje samo da budete zahvalni na svemu što ste doživeli.
Dobro su bili naštimani i instrumenti na kojima je svirao orkestar te lepe večeri. Odlična večera tako ostade u senci prvih taktova muzike.
Nema reanimacije timskog duha bez dobre pesme i igre.
Dušebrižnici bi ovde dodali i alkohol, ali u Kladovu će vam biti dovoljan i miris Dunava da opije. Rekla sam sebi da ću sledeći put i ja poneti haljinu. I inače sam tad zaključila da je vreme da postanem malo opuštenija, jeste da sam profesorka ali to ne znači da strogoća treba da mi bude drugo ime.
Kod mene i cimerke sve pod konac, koferi spakovani sa sve jaknom prebačenom preko, kreveti namešteni po vojnički, sve ostavljeno kako smo zatekle pri ulasku u sobu! U susednoj sobi kontrastna slika - i kada je u pitanju prostor i osobe u njemu, pa opet su bile spremne i one i soba za 10 minuta. Sve se može, i to sa osmehom! Čovek se uči dok je živ!
Kafa na samoj obali bila je toliko dobra da nas nema na zajedničkim slikama sa zatvaranja seminara. Odmah sam ja tu lekciju o opuštenosti prebacila u praksu. Nije nam smetao ni vetar u kosi, a kamoli pesak u cipelama...
I tako Kladovo i njegova zvezda od hotela postadoše za mene simbol uspešnog posla, divnog druženja, vedre atmosfere i prelepog ambijenta u koji jedva čekam da ponovo uronim.
U povratku – Lepenski Vir
Među mojim brojnim opsesijama ustoličila se jedna naročita - dvostruki izlazak sunca iznad Lepenskog Vira, tako da sam sa ogromnim oduševljenjem dočekala vest da ćemo u povratku obići ovo arheološko nalazište.
Plačem u bioskopu obavezno, mrak je pa se može, a često i kod kuće kad gledam film, ali šta mi je bilo dok sam gledala dokumentarac o Dragutinu Srejoviću i otkriću Lepenskog Vira, ne znam. Obuzela me neka seta, gledam kako su se lepo slagali, družili, tako je sve bilo jednostavno, prirodno, čista radost jednog važnog zajedničkog posla. A tu je i ona stara filmska traka, malo zamućen prikaz, sa senkama, muzika u pozadini, srećni osmesi u krupnom planu, neka prisnost... Predivno svedočanstvo o jednom ne tako davnom vremenu.
Još pod utiskom filma, božemeoprosti kao da sam gledala Mostove okruga Medison u najmanju ruku, uđoh na sam lokalitet koji je besprekorno uređen, u vrlo modernoj arhitekturi, toliko da se zapitah jesu li ovde bili praistorijski ljudi ili vanzemaljci. Baš sam se osetila nekako sitno... I onda ga ugledah, kroz poluodškrinuto okno, vrh Treskavac, stenu na rumunskoj strani, iznad koje svakog 21. juna, na prvi dan leta, sunce izađe dva puta.
Stanovnici Lepenskog Vira upirali su pogled u tu stenu koja je bacala senku baš na mesto na kome su bile njihove kuće. Usled posebnog oblika ove stene, stiče se utisak da sunce izađe, pa ponovo zađe, da bi nekoliko trenutaka nakon toga u potpunosti obasjalo Dunav i začuđene posmatrače, s tim što za razliku od današnjeg čoveka koji gleda prirodnu pojavu, nekadašnji čovek je gledao u magiju i čudo, osećajući zahvalnost i strahopoštovanje. Ja vidim i magiju!
Jedva me odvojiše od praistorijskog nalazišta, srećom pa su uveli ono brojanje putnika još u Golupcu. Ako stvarno postoji reinkarnacija, sve se nešto bojim, ja sam otišla prilično daleko.
Ostatak puta je ostao u magli... Skitnica u meni uvek se slabo seća povratka, jer prelazi u mislima ponovo ceo put sa uživanjem. Do novog putovanja!
Postoji deo Srbije koji je i more i Kraljevstvo Gondora iz Gospodara prstenova...
Pročitajte još
Blogomudraci
Prijatelji sajta
